NATO agresija na SRJ bila je proba za rat sa Rusijom

NATO agresija na SR Jugoslavije, izvršena pre 24 godine, bila je početak, a dešavanja sa Rusijom danas epilog nečega čiji koreni datiraju još sa početka devedesetih godina: bila je to proba za rat koji Zapad sada vodi protiv Rusije, ocenjuju sagovornici Sputnjika. Najmoćnije sile sveta pod kišobranom NATO pakta pre 24 godine napale su tadašnju Saveznu Republiku Jugoslaviju (SRJ), 24. marta 1999. godine bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija (SBUN). Bombardovanje je trajalo 78 dana, a prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, poginuo je 1.031 pripadnik vojske i oko 2.500 civila, među njima 89 dece. Ranjeno je oko šest hiljada ljudi i 5.173 vojnika i policajaca, učinjena je neprocenjiva materijalna šteta, pre svega na civilnim objektima. Proba za rat sa Rusijom Dr Nikola Šainović, u to vreme premijer Srbije i potpredsednik Vlade Jugoslavije, kao i Ljubinko Đurković, penzionisani pukovnik Vojske Srbije i komandant drugog bataljona 125. motorizovane brigade Prištinskom korpusa Vojske Jugoslavije tokom bitke na Košarama, za Sputnjik su podelili svoja sećanja na tadašnji period. „Početkom devedesetih godina ljudi u Srbiji su često postavljali pitanje zašto su Englezi i Amerikanci protiv nas, kada smo im bili saveznici u dva setska rata. Tu je početak odgovora. Bili smo saveznici protiv Nemačke, a padom Berlinskog zida počinje i rat protiv Rusije. Rat se odvijao tako što je prvo razbijen Varšavski pakt, pa SSSR i evo, danas su došli na granicu Rusije. Isto se to događalo sa SFRJ, jer ako okrenemo stvari i ako se sila kreće od Zapada ka Istoku sa velikim uplivom germanske doktrine, onda se danas kao saveznici uzimaju tradicionalni nemački saveznici“, kaže Šainović. Đurković podseća da je među prvima još 1999. godine rekao da NATO agresija nije bila smo napad na SRJ, već da je tada započet rat i protiv Rusije.

„To nije bila samo proba, i smatram da mi tada nismo uspeli da ih zaustavimo i stvorili tampon vremensku zonu od desetak i više godina kada je prema Rusiji već počelo da se ispoljavaju određena dejstva u tom hibridnom ratu sve bi bilo drugačije. Tako da i Rusija to zna, pamti i ne zaboravlja i uvek ističe a i sve su češći komentari ruskih analitičara da je upravo to bilo to o čemu sada govorimo,“ uveren je Đurković. Rezolucijom 12 44 dali sebi izlaz Razlog zbog koga je NATO pokrenuo napad na SRJ zasnivao se na laži Vilijama Vokera, bivšeg šefa Verifikacione misije OEBS-a da je u selu Račak na Kosovu i Metohiji srpska vojska i policija izvršila masakr nad nedužnim albanskim stanovništvom. Iako se kasnije ispostavilo da su to bili pripadnici terorističke Oslobodilačke vojske Kosova, Voker za tu laž nikada nije odgovarao a Srbija nije nikad dobila ni obično – izvinite. Šainović kaže da je na Jugoslaviju još početkom devedesetih stavljena meta, a da se samo čekao navodni povod da NATO krene, koji su našli na Kosovu u i Metohiji. „Amerikanci su u leto 1998. godine napustili Ibrahima Rugovu koji je bio nosilac separatističkog pokreta Albanaca na Kosovu, ali on nije bio za oružani ustanak, zbog čega su oni prešli na OVK. Dakle, dobili su agresivno radikalnu strukturu koja je krenula u dve bitke: jednu da dobije vlast među Albancima, i zato je početkom 1998. godine bilo više Albanca žrtava od strane OVK nego Srba, a od polovine te godine pa nadalje obrnuto. To je prvi period preuzimanja vlasti a glavne žrtve Albanaca su bili pripadnici Rugovine političke strukture i vojne organizacije FARK,“ objašnjava Šainović. Rehabilitacija terorističke OVK Naš sagovornik se seća da su Amerikanci još u leto 1998. govorili o zločinima OVK ali da su oni rekli da je to oslobodilačka vojska i da im je sve dozvoljeno. „Ironično je da su upravo za taj period za ratne zločine optuženi lideri i komandanti terorističke OVK kojima se sada sudi u Hagu. Znači, za teror nad stanovništvom koji su oni vršili a nama dali surovi povod da mi moramo da intervenišemo sa našim snagama bezbednosti što je NATO jedva dočekao da bi usledio pritisak u Rambujeu i sve ostalo do samog bombardovanja,“ ističe sagovornik Sputnjika. S obzirom da vojna sila, to jest bombardovanje, nastavlja on, nije bila dovoljna jer je zaustavljena, i kako nisu uspeli da se probiju preko granice na KiM, težište bombardovanja su premestili sa vojnih, na civilne ciljeve. „Došli smo tada u situaciju da možemo da branimo Košare i samu granicu ali ne i, recimo, Kragujevac iz vazduha, jer je su imali nadmoć. Tako da su onda dali Rezoluciju 12 44 kao izlaz sebi, jer u toj rezoluciji je bilo sve ono što smo mi tražili u Rambujeu svojevremeno a oni odbili. To su nam dali jer su znali da na manje nećemo da pristanemo. I to je naš uspeh ali tragedija se i dalje se nastavlja - ljudi su prognani, štete su ogromne,“ kaže Šainović. Pokušaj kopnene agresije Srbija, njen suverenitet se od NATO bombardovanja branio na Košarama, a Đurković, koji je bio komandant bataljona na Košarama, kaže da iako su u vojsci bili obavešteni šta se sprema, do poslednjeg trenutka nisu mogli da poveruju da će NATO na čelu sa Amerikom učiniti takav presedan i napasti našu zemlju. „Jedinice na celom KiM naročito u Metohiji su 1998. godine vodile protivterorističku operaciju protiv OVK i faktički smo uspeli da ih uklonimo, ali svet je hteo da zadrži neka njihova jezgra, jer su nas sa našom operacijom bili ograničili do 30. septembra te godine", kaže Đurković, uz konstataciju da je Zapad omogućio OVK da se oporavi i zbije redove do početka NATO agresije. Najmanje smo očekivali da će se velike sile poneti tako, kaže on, i da će ne samo bombardovati našu slobodarsku državi nego i da će dopustiti da se nad Srbima izvrši genocid i potpuno pogazi i međunarodno i ratno pravo. „Kada je počela agresija mi smo sa jedinicama sanirali te zaostale terorističke grupacije, a ono što je za taj period karakteristično jeste da nisu bila ispoljena preterana dejstva bombardovanja. Gađali su vojne objekte, ali nije bilo ni na pomolu da će krenuti i u kopnenu agresiju. Ta faza agresije je krenula 9. Aprila. Njihove jedinice su bile sastavljene od zaostalih OVK terorističkih grupacija a faktički NATO planeri su hteli i postigli su delimično da nas iznenade otpočinjanjem kopnene akcije iz pravca Košara, kasnije i na pravcu Paštrika. Nisu u tome imali uspeha a naša komanda se prestruktuirala, dovedene su i sveže snage koje su parirale toj kopnenoj intervenciji i državna granica Srbije, teritorija i suverenost je sačuvana,“ priča sagovornik Sputnjika. Toliko prosute municije, a NATO nije postigao cilj S obzirom da je odbrana koju je sprska vojska koristila tokom bombardovanja SRJ, posebno deo koji je bio na Kosovu i Metohiji, izučavana i analizirana na mnogim pa i na američkim vojnim akademijama, naš sagovornik kaže: „Mi smo pobednička vojska koja se po mirovnom sporazumu predislocirala u garnizone i mesta po unutrašnjosti Srbije, a drugo, s obzirom na toliko NATO dejstvovanje, mi smo imali minimalne gubitke u vojnom smislu koji su manji od jedan odsto vojne tehnike. Toliko prosute NATO municije a nije postigao željene rezultate jer je uništeno samo nekoliko oklopnih vozila, to jest tenkova. Uništeni su uglavnom čvrsti objekti tipa kasarne, bolnice, škole… Ali naša vojna efektiva nije faktički ni pretrpela gubitke,“ ističe Đurković. izvor: sputnik.rs