Kineski mediji pozdravljaju zbližavanje Rusije i Kine

O poseti kineskog predsednika Si Đinpinga Rusiji, kineski mediji izveštavaju sa neuobičajeno otvorenom srdačnošću i optimizmom. takođe i sa velikim očekivanjima, čak i kada se radi o najneizvesnijem delu eventualnih rezultata posete – pitanju pregovora o ukrajinskoj krizi. U kineskim medijima o Sijevoj poseti Moskvi može se naći jako puno tekstova, kako u formi komentara, kako i sa lica mesta – dosta kineskih medijskih ekipa stiglo je u Moskvu pre Si Đinpinga, navodi dugogodišnji spoljnopolitički urednik u agenciji Tanjug Borislav Korkodelović. Rusija i Kina – najznačajniji prijatelji među velikim silama U njihovom izveštavanju i razgovorima sa običnim građanima Moskve, kineski mediji prenose da Rusi ne kriju prijateljstvo prema Kini i da gaje očekivanja da će to prijateljstvo biti stalno unapređivano. „Tu se treba podsetiti da je u toku proteklih godinu i više dana, ali i poslednjih godina uopšte, u svim anketama koje su radili i ruski, i kineski istraživači pokazivan visoki trend uzajamne naklonosti naroda, a to je naročito vidljivo kada se pogledaju procenti u slučaju Rusa, koji čak i do osamdeset odsto stavljaju Kineze kao najznačajnije prijatelje među velikim silama“, ističe Korkodelović. Ono što upada u oči i na šta naročito ukazuju kineski komentatori su, prema rečima našeg sagovornika, dva opširna i sadržajna teksta koja su dvojica predsednika objavila u ruskim, odnosno, kineskim medijima – Si je objavio autorski tekst u „Rasijskoj gazeti“, zvaničnom glasilu ruske vlade, dok je Vladimir Putin objavio tekst u „Ženmin Žibau“, glasilu KP Kine. „Uopšte, u kineskim medijima, ova poseta se doživljava kao nešto za šta se u poslednje dve-tri godine koristi termin „diplomatije šefova država“. To je trenutak kada se Si sreće sa najvišim predstavnicima drugih velikih država, u ovom slučaju sa Putinom, gde su šefovi država ti koji ličnim kontaktima i posle višečasovnih razgovora ili posle niza susreta i podrobnog razmatranja bilateralnih odnosa i gorućih međunarodnih pitanja, zaključke razgovora i dogovore prepuštaju saradnicima da ih spuštaju do baze“, objašnjava Korkodelović. Tako se doživljava i ovaj susret, dodaje on. Simbolika posete Rusiji Pored članaka dvojice predsednika, kineski mediji podsećaju da je prva Sijeva poseta 2013, kada je prvi put izabran za kineskog predsednika upravo bila Rusija. Tada je na jednom od moskovskih univerziteta održao predavanje gde je izložio svoj pogled na međunarodne odnose, kada je nagovestio razvoj čovečanstva u pravcu multilateralnih odnosa. „Sada, posle deset godina, Si na početku svog trećeg petogodišnjeg mandata, opet prvu posetu nekoj stranoj zemlji čini u Rusiji, što se isto tako ističe kao veliki i značajan događaj. Neki od akcenata iz kineskih medija jesu da su Rusija i Kina privržene izgradnji multipolarnog sveta, da u praksi sprovode istinski multilateralizam, da su postigle važan strateški konsenzus o daljem unapređenju kinesko-ruskih odnosa, o očuvanju regionalne bezbednosti i stabilnosti i o izgradnji onoga što Kinezi zovu zajednička budućnost za čovečanstvo“, kaže Korkodelović. U Pekingu i Moskvi ovi principi se doživljavaju kao suprotnosti politici koju vode SAD, ali i čitav zapadni svet, koji nema autonomiju na Vašington, dodaje Korkodelović. U Pekingu se smatra da je strateško partnerstvo između Kine i Rusije potrebno čovečanstvu jer se zasniva na jednakim pravima i poštovanju interesa drugih zemalja. U tom smislu trebalo bi shvatiti i Sijeve reči, objavljene po njegovom sletanju na Vnukovo, da je Kina spremna da satane uz Rusiju u naporima za očuvanje svetskog poretka zasnovanog na međunarodnom pravu, smatra naš sagovornik. Rusko-kinesko strateško partnerstvo je važno zato što pokazuje da su odnosi uvažavanja između velikih sila mogući, da je primer odnosa između Moskve i Pekinga dokaz za to jer iz Vašingtona, što stalno potenciraju glasnogovornici Stejt departmenta i Bele kuće, a takođe Londona i Brisela stalno nastoje da ubede ljude u svetu da je diktat najjačeg neminovan i da se od njega niko ne može skloniti, zaključuje Korkodelović.