Živela sam kao monahinja, a posle dva meseca sam mogla i da pevam na liturgiji, kaže za Sputnjik istoričarka umetnosti iz Japana Saći Šimada i dodaje da joj nedostaju sve njene mame iz Srbije. Ona je zaslužna za oživljavanje fresaka u manastiru Đurđevi Stupovi kod Novog Pazara, u kapeli kralja Dragutina, delu svetske kulturne baštine pod zaštitom Uneska.
To nije jedina crkva koju je obnovila,uz pomoć svog profesora i mentora Mičitaka Suzukija koji je na Hilandaru dobio i ime Sava.
Zahvaljujući ovom profesoru na magistarskim studijama Univerziteta Okajama prv put je došla u Srbiju 2002. godine, od naše zemlje je dobila stipendiju. Tri godine živela je u Beogradu, proučavajući istoriju umetnosti srednjeg veka.
Obilazila je manastire, bila u svim svetinjama na Kosovu i Metohiji, ispratila obnovu fresaka u manastiru Prohor Pčinjski, ali boravak, život u Đurđevim Stupovima bio je, kaže, potpuno drugačiji.
"Čim otvorim oči, išla sam u crkvu, živela sam kao monahinja, ujutro sam prisustvovala liturgiji, posle dva meseca sam mogla i da pevam. Kuvala sam kafu gostima, čistila konak, hranila psa čuvala, ložila kotao, veoma sam uživala. Tokom dana sam posmatrala rad konzervatora i restauratora, fotografisala, pisala osvrte", priča nam ova istoričarka umetnosti.
za video kliknite
ovde
U tom dnevniku na jednoj društvenoj mreži ostavila je svoje utiske o Srbima, umetnosti, zidovima crkve, samim freskama. Za Sputnjik objašnjava i kako su hidrauličnim krečom popunjavane šumpljine u zidovima, a zatim same freske osvežavane bojom.
Freske put do Svete liturgije
Kao istoričaru umetnosti, ne može da joj promakne ništa što je lepo i posebno, a upitana da li ima omiljenu, najlepšu sliku srpskog crkvenog slikarstva kaže;
"Najviše mi se dopada Loza Nemanjića u manastiru Dečani, sada istražujem brodarsku kompoziciju u manastiru Đurđevi Stupovi, i tamo postoji brodarski portret, vrsta vladarske kompozicije. Istražujem kako izgleda srpska brada, kako izgleda, odnosno šta nosi kralj, car, sve mi je to jako interesantno", kaže Šimada.
Od svog mentora profesora Suzukija dobila je sjajno predzanje o srpskoj srednjovekovnoj umetnosti, ali je susret sa molitvom u pravoslavnom hramu za nju bilo novo iskustvo. Želela je sve da nauči o tome.
"Posle liturgije sveštenicima postavljam mnogo pitanja, objasnili su mi, nisam mogla da razumem sve, ali malo, po malo sam shvatila. Kada sam bila u Đurđevim Stupovima imala sam svaki dan i privatno predavanje, tako da sada još bolje razumem pravoslavnu molitvu".
Šimada je svakog dana u manastiru imala i časove veronauke, njeni učitelji danas su i prijatelji.
Približila Srbiju Japancima
Šimada kaže da pravoslavna crkva u Japanu ima svega 30 hiljada vernika, trenutno živi u Jokohami, pa joj je zajednička molitva i sada dostupna, ide u crkvu koja nije daleko, čita pravoslavnu literaturu, želja joj je da sve što zna približi svojim sunarodnicima na dalekom istoku.
"Većina ne zna ništa o tome, zato sam u Japanu u poslednjih godinu dana održala pet predavanja, želim da ljudi saznaju više o Srbiji. Čula sam da će neki koji su me slušali otputovati u manastire po Srbiji. Predivno, volela bih da više Japanaca putuje u Srbiju. Stari Ras je najvažnije mesto, to Japanac teško razume, zato što oni putuju samo u Beograd i okolinu, a Ras je daleko".
Međutim stručna javnost u njenoj zemlji jako je zainteresovana za ono što je radi u Srbiji, posebno Japanski vizantološki institut.
"Za dva dana im držim predavanje, videću šta oni osećaju, očekujem da će biti dobro", kaže Šimada.
Nekoliko predavanja održala je i u Srbiji. Pred velikim auditorijumom u Čačku u gradskoj biblioteci, a u Beogradu na Akademiji za umetnost i konzervaciju Srpske pravoslavne crkve. Bila je, kaže, jako, jako nervozna, zato što je prvi put govorila pred toliko Srba, na njihovom jeziku.
Коментари
Постави коментар