Како је Милановић потпуно оголио бесмисленост Западних санкција према Русији

Изјавом да ће, због ембарга на руску нафту, највећу цену платити грађани ЕУ, док ће се „Путин смешкати“, председник Хрватске Зоран Милановић оголио је истину о овим санкцијама. Милановић овом изјавом разголићује ЕУ као објекат који су европски политичари фетишизовали, а који грађанима ЕУ не служи ничему. Милановић је заправо рекао да се ЕУ понаша као вазал САД, као и да санкције нису ни у каквом интересу Уније, коментарише Милановићеву изјаву Стеван Гајић из београдског Института за европске студије. Милановић матира Пленковића преко санкција Русији Врло добро се зна да скупљи енергенти значе поскупљење у читавој привреди, додаје Гајић. Слично је Милановић урадио и када је пријем Шведске и Финске у НАТО условио изборном реформом у БиХ, подсећа наш саговорник.

„Ту је, у унутрашњој игри потпуно матирао хрватског премијера Пленковића, показао га као потпуног вазала који се ни на који начин не води државним интересима, већ му је апсолутни приоритет интерес САД“, каже Гајић. Милановић је истакао да ће руска нафта, на чији је увоз ЕУ ставила ембарго, завршити „овде или онде“ и запитао се зашто европске земље не уведу потпуни ембарго, који би укључивао и руски гас. „Зашто се Русији не уведе гасни ембарго, него се нафтни ембарго уводи? Уведи комплетан ембарго. Нажалост, санкције не функционишу. Можда профункционишу једног дана, али, нити је рубља пала, нити Русија то финансијски тренутно осећа, а када буде осећала, рат ће се већ завршити“, рекао је Милановић. Санкцијама ЕУ кажњава искључиво сопствене грађане, док Русији праве извесну штету, али она је немерљива у односу на штету коју ће претрпети „стари континент“, додаје он. санкције показују колико је политичка класа ЕУ отуђена од сопствених грађана. „У том смислу Милановић је добро разголитио Пленковића, као човека кога не занима ништа, осим пензије у Бриселу, односно политичка функција коју ће да заузме када заврши политичку каријеру у Хрватској. У суштини, такав је положај већине политичара у ЕУ, посебно политичара из малих земаља“, објашњава Гајић. Исто је хрватски председник учинио недавно, када је у Загреб пала неиндетификована беспилотна летелица – разголитио је непостојање противваздушне одбране у НАТО-у и Хрватској. Тада се запитао чему служи НАТО. „Сада пита, шта ће нам ЕУ уколико је не занимају наши интереси“, резимира Гајић. Санкције немају везе са реалполитиком Санкције су, према Гајићевом мишљењу бесмислене – упоређује их са поплавом у стану, када воду пребацујете из собе у собу и мислите да ћете је се на тај начин решити. „Суштина је да ово директно прави штету само ЕУ зато што се ЕУ понаша као да Русија у потпуности зависи, не само политички, него и инфраструктурно од ње. Као да не постоји гасовод према Кини, као да не постоји начин да се нафта извезе другим потрошачима, као да више од 50 одсто нафте троши ЕУ, па да Русија сада не зна шта ће…“, наводи Гајић. У економском рату са Русијом, Европска унија себе просто „пржи“, истиче Гајић, а Милановић, који се понаша слободно, рекао је оно што вероватно мисли и маса других европских политичара. Међутим, на Западу влада ратна психоза и понашање према Русији потпуно је ирационално, без трунке реалполитике – Милановић је на врло једноставан начин изрекао истину. А ако бисмо се загледали, не само у реалполитику, већ и у економске показатеље, видели бисмо да нафтни ембарго неће нашкодити Русији. Јер док ЕУ уводи ембарго, Индија и Кина појачавају увоз и увозе рекордне количине руске нафте. Само прошле недеље, Русија је на мору, у танкерима и морским складиштима имала око 79 милиона барела сирове нафте што је више него дупло више од 27 милиона барела колико је имала у фебруару, пре почетка специјалне операције у Украјини. Азија је, тако, у априлу, први пут претекла Европу као највећи купац сирове руске нафте. Захваљујући попустима, Русија је скочила са десетог на четврто место највећих снабдевача Индије нафтом – у мају, Индија је купила 24 милиона барела руске нафте, за разлику од 7,2 милиона барела у априлу и три милиона барела у марту. Кина такође постаје све већи купац, а као купци појављују се и Шри Ланка и Бангладеш.