BOŽJE MESTO PO IMENU GRUZIJA: Ljudi sa snežnih vrhova Kavkaza

Legende govore da je bog jednom okupio sve ljude kako bi im podelio zemlju. Svi narodi sveta došli su na zakazani sastanak, samo od Gruzina ni traga ni glasa! Tek kada se uputio svom domu, pod nekim drvetom je ugledao Gruzine gde piju, nazdravljaju i pevaju do iznemoglosti. „Zašto se niste pojavili u čas koji sam odredio? Sada ćete ostati bez otadžbine!“ - reče im bog. Skrhani, Gruzini mu odgovoriše: „Krenuli smo ka tebi, ali smo, zadivljeni tvojom kreacijom, stali da nazdravimo lepoti trave i drveća. Onda smo morali da podignemo čaše još i zbog sunca i plavetnila mora, i veličanstvenih vrhova planina. U stvari, ceo dan smo slavili tvoje delo!“

Na planeti više nije bilo mesta, sve je razdeljeno drugima. Dobri bog je znao da su Gruzini govorili istinu, da su zbog ljubavi prema prirodi i vinu sebe doveli do propasti. Sažalio se na beskućnike i rekao im: „Pošto tako znate da cenite moje delo, evo vam mesto koje sam odredio za sebe na zemlji, a ja ću otići na nebo.“ Tako su, po verovanju, dospeli na Kavkaz! Božje mesto U svakoj legendi ima malo istine - Gruzija je plodna i bogata, tu se na malom prostoru smenjuje više klima, posebno suptropska i alpska. Na planinskim kosama raste čitava enciklopedija lekovitog bilja, a na obali čak i bambus! A vino, vino se ovde pravi i pije sa posebnom pažnjom! Vino je sunce u čaši. Odvajkada Gruzini svoje parče zemlje vole kao svetinju, provodeći često dane i noći u takmičenju ko će više da popije i lepše da nazdravi majci Gruziji. Ovde je nekada davno cvetala kraljevina Kolhida, čiji je kralj, sa divnom ćerkom Medejom, ljubomorno čuvao zlatno runo. Sigurno je more bilo isto ovako azurno, mirno i toplo kada je na njegovu obalu pristao Jason sa svojom svitom. Na samoj granici Turske i Gruzije nalazi se plaža iz snova. U staro doba ovde nije bilo mrkih graničara ni švercera, već samo beskrajan niz peskovitih plaža i zvuk talasa koji umiruje dušu. „Lada niva“, moj brod „Argo“, nije delila moje oduševljenje planinama. Jedva je dočekala da pređemo granicu ne bi li smo se dokopali servisa. Dinamo nam je još davno otkazao poslušnost, auspuh je opet otpao, razvalio se far od metka u Iraku, curi ulje, škripe točkovi, širi se napuklina šoferšajbnom, ne radi gas... Pošto se akumulator ne puni, parkiramo se samo na nizbrdici, kako bismo mogli da upalimo iz druge brzine. Nažalost, sama granica se nalazi na ravnom, a strogi graničar zahteva da ugasim motor. Neće ni da čuje za drugo: „Zakon je tvrd, al’ je zakon“, kaže. Jeste, al’ onda nek taj zakon posle pokrene „ladu“! Nema argumenata za tvrdoglavca. Posle desetak minuta on i nekoliko kolega morali su da guraju moju „nivu“ mrmljajući psovke upućene i Srbiji i „ladi“... Do auto-servisa Stigao sam u provinciju Adžariju, koja je „uvek bila na svoju ruku“. Glavni grad Batumi, ka kojem sam se uputio, važi za metropolu i veliku luku sa 180.000 stanovnika. Tokom haosa koji je vladao devedesetih godina, centralne vlasti su digle ruke od ovog naroda preke naravi. Adžarija je tad izbegla građanski rat koji se vodio u ostatku države i polako je klizila ka nezavisnosti. Lokalne vlasti su tada preuzele kontrolu nad carinom i graničnim prelazima, a formirana je i paralelna vojska, koja je u jednom trenutku zatvorila granicu sa ostatkom Gruzije. Taj period je okončan Revolucijom ruža, kada je Sakašvili uspeo da preuzme vlast i u Adžariji. Već je uveliko pala noć kada sam stigao do tvrđave Gonio, koja se nalazi svega nekoliko kilometara od granice. Osvetljena, tvrđava je izgledala kao neko magično biće koje bdi pored puta. Zaspao sam čim sam se zaustavio. Nisam ni opazio kada je sinulo sunce i obasjalo goleme zidine. Na mestu koje mi je sinoć izgledalo kao nedođija sada se nalazilo nekoliko turističkih autobusa i čitava reka automobila. Zaustavio sam se pored važnog istorijskog spomenika - a da to nisam ni znao! Za tvrđavu Gonio nema čudnih putnika ni neobičnih ciljeva. Svoje ime dobila je po Ðenovljanima, koji su ovde povremeno navraćali i izgradili svoju manufakturu još u 14. veku. Unutrašnje zidove obgrlilo je zelenilo, pa se ponegde teško razaznaje šta je zid, a šta biljka: u prirodi se sve spaja u jedno Danas je Gonio ženski manastir; veruje se da je baš među ovim zidinama grob Svetog Mateja, trinaestog Hristovog apostola. Kada je Juda izdao Isusa i potom se ubio, apostoli su želeli da nedostojnom Judi nađu zamenu i da ih ponovo bude dvanaest. Izabrana su dvojica kandidata, a konačan odabir prepušten je Bogu: uz molitvu, žrebom je izabran Matej. Gruzijanci se ponose što je, kako tvrde pouzdani grčki izvori, grob Svetog Mateja baš ovde. Jer on je najsrećniji od svih apostola: on je izabran kockom! Zato se njegov dan, 24. februar, smatra danom u godini kada kockare hoće sreća, kada treba kupovati srećke i lozove. Potpuno je, dakle, zanemarena istinska pomoć koja bi mogla doći od Svetog Mateja. Legao sam na obližnju plažu odlučan da se prepustim talasima legendi: čitao sam grčke mitove vezane za ovu obalu. U pozadini šljašti jedna zalutala plastična palma, kao avet. Ali more, jednostavno i veličanstveno, obuhvata ceo predeo, ceo život; sve potapa u mrko plavetnilo i pročišćava. Nad talasima stoje nanizani oblaci, kao red junaka iz stare Grčke pretvorenih u figure od beličaste pene. Monahinje su me uputile ka metalnom krstu, gde sam se poklonio grobu Svetog Mateja. U Muzeju tvrđave, pored vodovodnih cevi starih dva milenijuma, izloženi su predmeti iz života davnašnjih ljudi. Tu su divno ukrašeni tanjiri i statue u kojima je još živ skamenjen pogled ljudi iz starih vremena. Tu su minđuše i igle za kosu iz davnina; minijaturni zlatni i srebrni broševi i ogrlice. U njima živi glad za umetnošću, podjednako jaka pre mnogo stoleća kao i danas. U predgrađu Troma „lada“ se sve teže kretala, sa svakim kilometrom sve više je posustajala. Napokon smo ugledali predgrađe Batumija. U prvi mah, nezgrapne zgrade nisu mi ulivale poverenje. Sa fasadama koje se raspadaju, građene od različitih materijala, krpljene malo metalom, malo betonom, malo plastikom i uopšte svačim što je bilo pri ruci, kao da stoje samo zahvaljujući tome što su naslonjene jedna na drugu, nalik pijanoj braći. Svaki sprat i gotovo svaki stan od drugog je materijala i druge boje. Najstrašnije izgledaju nakrivljene terase koje, očigledno, svaki dan biju bitku sa silom gravitacije. Među udaljenim višespratnicama razapete su žice na kojima je raširen veš koji se cedi na glave prolaznika: čitavi nizovi posteljine, džempera, gaća i grudnjaka. Tako sam odmah otkrio ljubav Kavkažana prema donjem vešu sa crvenim tufnama. Gruzini u iskrzanim kožnim jaknama piju po mračnim uglovima zgrada iz sovjetskih vremena. Ove zgrade nikada nisu održavane, a sklepane su kojekako. No, iako oronule, nisu beživotne. Sa ukrašenim prozorima, posađene su kraj puta kao kakve egzotične biljke. U sirotinjski život one, iako i same oskudne i proste, unose neku čudnu nadu i veru iz bajki da i ružno pače ima svoju lepotu i pravo na postojanje. Centar Batumija je kontrast svom predgrađu. Najednom sam zaslepljen jarkim bulevarima i svetlima duginih boja. Nove vlasti su, želeći da pokažu moć i raskoš, iznova izgradile priobalje u stilu Las Vegasa i Majamija. Preko noći su nikla staklena zdanja neobičnih oblika, dok su stare zgrade ofarbane jarkim bojama. Tako su terase jednog oronulog hotela osvanule u jarkocrvenom, žutom i svetloplavom ruhu, dok je u parku preko puta nikla bela skalamerija visine dvadeset metara, a samo njen postmoderni stvaralac zna šta predstavlja. Nedaleko se nalazi zgrada u obliku vertikalnog valjka, koja neodoljivo podseća na ženski tampon. Na obali Batumija izgrađeno je betonsko šetalište, sa stotinama plastičnih palmi i fontanama koje noću svetle u svim mogućim bojama. Tu se čak našla i jedna kineska građevina. Nešto dalje može se videti i toranj iz Engleske, velika vetrenjača iz Holandije sa striptiz-barom, restoran u stilu Akropolja i splav sa krovom u obliku levka za rakiju. Zato ne čudi što se meštani, posmatrajući čuda moderne arhitekture nikla preko noći ispred njihovih kuća, i sami osećaju kao da su jednom nogom u Sovjetskom Savezu, a drugom na Marsu. Pozlaćeni spomenik Stao sam ispred picerije kraj nedavno pozlaćenog spomenika u centru grada. Ali, avaj, auto više nije hteo da upali, a nisam primetio da sam nepropisno parkiran! Policijska patrola mi je prišla i, saznavši za moj problem, pozvala svog mehaničara. O kazni za parkiranje, naravno, nije bilo govora. Začas su uspeli da me pokrenu i, pod policijskim svetlima, sprovedu do servisa. Kada se „lada“ ponovo ugasila, bilo je jasno da dalje neće ići. Očigledno joj se dopala Gruzija! Doveli su me do polusrušene radionice, dvesta metara od fantastičnog kružnog toka sa fontanama koje svetle u šest boja i rade u ritmu Betovenove „Devete simfonije“. Sredovečni Gruzin, kojeg prvi put u životu vidim, raširio je ruke da dočeka brata Srbina, iako mu je čudno što me je dotle sprovela policijska patrola, no gost se za takve „sitnice“ ne pita. Još mu ni ime ne saznadoh, a već sam se našao u njegovom automobilu tražeći potrebne delove po gradu... Pitanje je časti da Gruzin pokaže strancu gostoprimstvo svog naroda. Dok se njegovi šegrti bave mojom šklopocijom, domaćin me je pozvao da zajedno nazdravljamo Srbiji i Gruziji i našem prijateljstvu, do jutra! Kada smo se vraćali, pošto je previše popio, dozvolio je svom sinu da nas odveze do kuće. Dvanaestogodišnjak od jačih pića zasad pije samo votku, ali vozi kao Šumaher! Jedva mu glava proviruje nad volanom, ali juri i pretiče kao da je rođen na drumu. Staljin Stigli smo do kuće čija su vrata stajala razvaljena sa strane, čije je prizemlje bilo u boji narandže a sprat pariskoplav, dok je krov sastavljen od zarđalih, nabacanih metalnih ploča. U devet uveče svaki razgovor u auto-mehaničarevoj kući je prestao - počinje dokumentarac o Staljinu. Džugašvilija, moj domaćin, obožava i smatra ga najvećim sinom gruzijskog naroda. U Batumiju se nalazi kuća u kojoj je živeo od novembra 1901. do januara 1902. godine, koja je postala slavna po ilegalnoj štampariji koju je tu osnovao. Tokom sovjetskih vremena ovo je bio važan muzej, ali je nedavno zatvoren. Trava i bokvice izviruju iz pločnika, a krov i zidovi se urušavaju. Staljinova statua kroz šiblje mrko gleda zarđalu ogradu i katance. U njegovo vreme ovo je bila sovjetska granica i ne bih mu došao pred vrata kuće bez barem dvadesetak specijalnih dozvola i još tri puta toliko provera. Kada sam sutradan posetio bivši muzej, nešto zastrašujuće u pogledu Staljinovog spomenika oteralo me je. Domaćin je razvezao priču o istoriji Gruzije i njenom odnosu sa Rusijom. Protivi se intervenciji Rusije u Gruziji, ali ipak ne želi da Gruzija uđe u NATO, i to samo zbog Ruskinja! Kaže, nekada su masovno dolazile i pokazivale svoja zgodna tela na plažama Batumija; sada nema nijedne. Menjao bi tri NATO za jednu Ruskinju; jača je moć žena od svih tenkova. Svaki je rat izgubljen kada se izgube ženski pogledi. Tokom prvih deset dana u Gruziji nijedanput nisam spavao u „ladi“. Svako veče su mi prilazili meštani i pozivali me da noćim u njihovim najčešće trošnim domovima. Kuće su im prekrivene zarđalim metalnim otpadom - najboljom zaštitom od jakih vetrova. Za goste svi imaju spreman krevet „od devet dušeka“, toliko udoban da je u njemu nemoguće spavati: od silnih ćebadi i prostirki, glava najzad završi u vazduhu, zadnjica na podu, a noge odu svaka na svoju stranu. Pa ipak, iskrena želja meštana da ugode strancu oduševljava; iz takvih dobrodošlica razvijaju se trajna prijateljstva. Planinski vazduh sjedinjen sa vetrovima mora ljuljao je „ladu“ kao dečju klackalicu, ulazio u pluća, umirivao nerve.